Close
Интервју са Душаном Стипићем Dudwarszky поводом изложбе У долини развила се мирољубива заједница, Галерија УЛУС, новембар 2025 и изложбе отворени студио, Соба/Атеље 8325 у Ситеу у Паризу током фебруара 2026
Како и када си дошао до одлуке да своја визуелна истраживања (у различитим медијима) позиционираш између световног и сакралног?
Рекао бих да то није била одлука већ дуалитет запитаности у оквиру мог бића који је одувек био у мени. Сећам се тог осећаја из периода детињства који данас видим на најранијим цртежима који балансирају између световних и сакралних представа. Сећам се хлеба трвдог моје мајке аскетског и оргијастичког хлеба моје бабе немице пуног сувог грожђа и јаја у пресеку ове слике налази се пут ка личној свести дуалитета. У неком тренутку мојих студија мислим да је то била трећа година јавила се потреба за манифестовањем унутрашње тензије две врсте хлеба…Тај период није био тренутак одлуке већ дозрелост унуташњег притиска који је победио.
Одакле долази твоје интересовање за анализу теозофских елемената у православној теолошкој мисли?
Дуго стајање и бол у ногама…сећање на мени бесконачно стајање са мајком на литургији. Није било присиле желео сам стајати сатима мање слушати више гледати, био сам јако мали. Свуда слике, ликови, плаветнило, позадински хор, мирис… Амбијентални доживљај. Ова слика је значајна.
У дуалитету световног и духовног моја прва интересовања у стваралачком истраживању иду у правцу трагања за сакралним елементом. То ми је било нешто иоле познато док ми је световни аспект са својом ширином изазивао осећај страха. Можда отуда и мој инверзни пут од апстрактног ка телесном – фигуративном. Све ово и можда нема везе са питањем али је заправо кључно за одговор. Упознавање себе! Егоцентричност или несебичност…
Елемент православне теолошке мисли који овде издвајам је Обожење тенденција ка… Овде бих издвојио поларитетни однос Обожења и индивидуације који у мојој представи чини целину. Напори духовни и психолошки ка целовитости. Визуелне уметничке праксе у свим медијима видим као свој методолошки пут ка Обожењу и индивидуацији, приближавању Творцу са истовременом психолошком свешћу својих сенки.
Колико су ти блиски филозофски токови унутар православне духовне традиције? Шта би препуручио студентима за проучавање?
Филозофки токови источне традиције су ми били значајни за истраживање и даље разумевање… Сви токови унутар ње су условно последични низови мишљења на једну тему. Видим стабло које еволуира од платонистичког корења ка бројним токовима као изданцима. Као блиску препознајем целокупну идеју којом је прокрвљено питање односа ка Творцу и богатство историјских методологија унутар људског мишљења. Представници персонализма као слободније струје су ми били значајни или ближи. Препорука не би ишла у правцу истицања одређеног филозофског разумевања већ у упућивању на значај целовитог сагледавања које подразумева наизглед супротстављене ставове; сама чињеница супротности сведочи релевантности Свето + Маркс. Гледајмо целину. Нема договора само преговора, то важи и у уметности договор=импотенција.
У твом стваралаштву се сагледава јасна линија континуитета, како у мисаоном тако и у стваралачком процесу. Серија слика на дасци „Византијски цитати – Антипростори“, из 2018.. је и у теоријском делу твог докторско уметничког пројекта узета као почетна тачка истраживањапрочишћене визуелно симболичке представе иконе и њених просторних аспеката.
Наведена серија слика као и одређени број радова пре, јесте одређено материјализовање идеје која је одувек била присутна у моме размишљању. Потенцијал површине… У том периоду је био сусрет са Флоренским и мени значајним анализама просторних и симболичких аспеката иконе. Такође његов аналитички приступ деловима храма као филозофско – архитектонске артикулације био је значајан за моја каснија преиспитивања анатомије светог у савременој уметности кроз инсталационе органске форме. Потенцијал површине, апстрактни потенцијал за покушај сагледавања приказа, созерцовањем у иконопису било је полазиште. Технологија припреме површине, рецептуре, рецептуализације… тада још увек визуелни карактер слика био је под утицајем византијске естетске појавности. Након еволуирања идеје дошло је до уклањања сваког приказа, данас се бавим снагом саме површине – потенцијалом као отвореним за учитавање Светог.
Поступци грађења слике довели су до инсталационих осамостаљених органских форми и даљег практичног и мисаоног кретања. Челичне конструкције и увођење овчије коже и вуне чине се као веома стабилна линија између жртвеног и стваралачког чина. А можда је у питању нешто сасвим друго?
Универзалност овце као животиње жртвене намене у многим верским групацијама током историје до данас, била је иницијална за моју уметничку обраду. Желео сам сировост лишену морбидности, тело орнамент у грађењу низа. Оштра је линија која вас дели између мере и нечег другог, у томе и јесте Кунст. Осамостаљење инсталације у овом случају води порекло из слике, изучавања њеног ткива и његове изградње. Штављење као искуство сликања, други медији правила иста… Све је слика! Уверен сам да темељно познавање слике је снажан темељ сваком стваралачком чину кроз мноштво медија. Наше примарно чуло вида, наш живот кроз слике…и искуство простора…то је однос између слике и амбијенталног. Подизање слике кроз ткиво апстрактном материјом бојом, довођење у односе флека, густина, површина савладавање наше воље пред логиком на терену… је врста чуда. У поверењу, верујем у чудо.
Мартиријум има најизраженију хришћанску иконографију, али и повезницу са већ дугачким процесима губитка људскости? Можеш ли да нам контекстуализуеш тај рад?
Целина је битна, као што си на почетку навела. Контекстуализација сваког рада произилази из неговања целине нечијег мишљења…Конкретно тај рад за мене представља симбиозу симболичке материје и специфичног кружног мартиријумског простора некадашњих силоса за чување жита. Духовна и телесна егзистенција у својој блискости. Приступ органској структури, вунених кубуса јесте сликарски, обуздавање симболике геометријом али сврха је искуство простора. Искуство изнад рационалног контекстуализма. Мартиријум је врста генератора… индивидуалних уосећавања и ишчитавања универзалног Места.
Посебно ми је био занимњив твој рад Есенцијалистички кревети из Павиљона Цвијете Зузорић. Они су поред Бојса на кога и реферишеш у докторату, евоцирали радове и Иље Кабакова, Нам Џун Паоика, Феликс Гонзалес Тореса, Јана Фабреа, Трејси Емин… Какав је твој однос према ширењу иницијалног концепта на ове другачије просторе огољености и такође есенцијалистичке усамљености?
Кревет за самца… велика бука, много испразног садржаја… Посредна искуства!
Све се мења па и аутроско виђење… есенцијалистички боље есенцијални, за сада.
Контемплативно искуство у непосредном контакту са метеријом вуне у својој органско фекалној пуноћи. Структура, мирис, лој…
Када стане бука остајемо са собом….тишина тражи храброст.
Савремена усамљеност може бити кључна за…савремену уметност
Обожење или индивидуација.
Бојс + Трејси Емин=есенцијални кревет, прихватање трансцедентног у пуноћи са телесним.
Како си од Есенцијалистичких кревета дошао до Жерикоовог Сплава медузе на изложби У долини развила се мирољубива заједница?
Како? То је једна прича. Био једном један човек… сви смо ми тај један.
Индивидуално и колективно, бродолом као колективно искуство патње и неодговорности. Наш свет је брод.
Назив у долини развила се мирољубива заједница са собом носи одређену дозу стрепње за нарушавање те идиле. Све је у покрету, одбрани и освајању, нема одмора, Хомо агресор у нама је изгледа вечан, можда је тај дуалитет потентнији од сваке утопије?
Оно што је мени најзанимљивије у твом раду је атавистички принцип, примордијални који ради и спаја нас између свакодневног и духовног. Ретко ко успе да одржи ту равнотежу и прође право кроз средину. Како то теби успева? Сећам се да сам то последњи пут изјавила после глаедања филма Смрт господина Лазарескуа. 2005.
Хвала, трудим се…
Свет је такав какав га познајемо одувек. У нама су исте силе само са сценографско окружење мења. Амбијенти су другачији а ми врло слични. Равнотежа то је мера коју тражиш интуицијом и знањем, у мом случају пут између духовног и егзистенцијалног који је целина али тог пута нема тај пут је заправо рад. Одређене искораке направили смо разумским напрезањем али мислим да амбијент савременог уметничког мишљења у коме се налазимо захетва корен како нас не би ветар одувао. Сваки алат је у уметничкој кретњи потребан али чекић не бих бацио.
Како је прошла изложба у Ситеу? Критике, медији, публика, реакције, запажања и твој лични осећај…
Моја дислексичност и проблем са учењем језика од малена били су пресудни. Можда да немам таквог дефекта не бих се ни бавио визелном комуникацијом. Нисам могао комуницирати, веома слабо али сам им нацртао себе и шта сам желео. Париз а изглед собе мени онеспособљеном за причу наличи на санаторијум. Празан простор, два прозора, кревет… ваљда та соба и није потребна за више од преноћишта за људе који могу комуницирати. Мени је неомогућност комуникације Париз ограничила на собу. Цртао сам, много сам цртао. Месец и по дана интензивне терапије, али ниједан рад ми није био довољно добар, остао сам у гомили покушаја. Обложена соба папирима доследно као да та папирна архитектура чиста чува мој покушај. Прија ми ова терапија, морам наставити. Мислим да су ме тамо сви разумели. То је мој осећај.
Ево шта сам им написао:
У соби сам радим, рекао сам доктору. Болујем од им/потенције. Многи другари широм света болују од те болести. Не знам језик па ти цртам. Мислим да му не могу прићи фронтално, као да је тај пут укинут. Неко је од нас неплодан или ја или оно. Велики претходници потрошили презентност. У радњи сликарског прибора има много платана као гомила срећки. Бацио сам све у канту, није она права. Направићу рад у канти, она ми само остаје. And I will understand…
На чему сада радиш?
Радим на неколико пројеката чију меру тражим. Идеја, ферментација, измена, одлука о коначности како ферментација не би прерадила идеју у нешто друго.. .то друго може бити следећи стадијум генетски исте идеје… Идеје не трпе замрзавање без промене тако да морамо стално радити!
