Close
Zorana Stevanović, Crying doesn’t change a Thing
Ksenija Popović, IZ VODE
Utorak 30. jun u 19 časova
Galerija FLU
Knez Mihailova 53
Izložba je otvorena do 25. jula
Najznačajnije priznanje Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu je Velika nagrada Beta i Rista Vukanović, slikari, koju stručna komisija Fakulteta na čelu sa dekanom dodeljuje na kraju svake školske godine jednom studentu za izuzetno postignute rezultate.
Nagrada je ustanovljena po želji i instrukcijama Bete Vukanović /Babette Bachmayer (1872, Bamberg, Nemačka –1972, Beograd, Jugoslavija) slikarke, likovne pedagoškinje, karikaturistkinje, osnivačice i rukovodilteljke brojnih umetnčkih udruženja: Udruženja srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku 1898, Udruženja Lada 1904, Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919, Udruženja ratnih slikara i vajara 1939. Bila je članica Udruženja Cvijeta Zuzorić i ULUS-a (od 1945). Sa suprugom Ristom Vukanović, od 1900. preuzela je Srpsku crtačku i slikarsku školu preminulog Kirila Kutlika, a od 1905. do 1914. predavala slikanje i akvarel ženskom odeljenju Umetničko-zanatske škole. U vreme Prvog svetskog rata bila je u Parizu, a po povratku u Beograd predavala je akvarel na Umetničkoj školi (1921—1936). Bila je dobitnica najprestižnijih umetničkih nagrada u Jugoslaviji, delovala je na srpskoj umetničkoj sceni više od pet decenija. Veza između Bete Vukanović i Fakulteta likovnih umetnosti nije samo memorijalna, već konstitutivna. Kroz svoj pedagoški rad, transformaciju Srpske crtačke i slikarske škole u modernu umetničku instituciju i ustanovljenje Velike nagrade Rista i Beta Vukanović, ona predstavlja jednu od ključnih figura u istorijskom kontinuitetu iz kojeg je nastao današnji Fakultet likovnih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu.
Nagrada je osnovana Odlukom nastavno naučnog veća tadašnje Akademije 30. aprila 1971. godine na osnovu pisanih instrukcija Bete Vukanović iz 1965. i 1971. godine. Fond je od osnivanja podeljen na takozvanu Veliku Betu i Malu Betu. Velika nagrada Beta i Rista Vukanović, slikari, dodeljuje se studentu bez obzira na odsek, dok je Mala Beta isključivo vezana za slikarstvo. U pravilniku fonda jasno su naglašene instrukcije oko sastava komisija za obe nagrade, koje se i danas poštuju.
Kad skulptura oseti žeđ
Obe dobitnice Nagradeagrade dolaze sa Vajarskog odseka, iz klase dr.um Olivere Parlić, nastavile su svoja istraživanja u okviru doktorsko-umetničkih studija na FLU i izložbe pred nama su deo istraživačkih procesa u okviru tih praksi. Ono što im je zajedničko je ispitivanje dijalektičkog odnosa između trajnog (skulptura) i prolaznog (element vode). Materija imaginacije, kako G. Bašlar poetski definiše vodu je u oba slučaja (suze Zorane Stevanović i izvora života Ksenije Popović) simbol neprekidnog preobražaja. Obe izložbe nas vraćaju na čuveni tekst Rozalind Kraus, Skulptura u proširenom polju kroz procesualnost skulptorskog načina mišljenja u kome je element vode aktivni činilac koji menja ontološki status skulpture i iskustvo njenog opažanja.
Zorana Stevanović, Crying doesn’t change a Thing
VELIKA NAGRADA RISTA I BETA VUKANOVIĆ, slikari za školsku 2022/3
Klasa: dr um. Olivera Parlić Karajanković, red.prof.
Crying Doesn’t Change a Thing se povezuje u jedan projekat koji je nastajo iz pokušaja da se simbol suze prevede iz intimnog i unutrašnjeg iskustva u fizički prostor. Projekat polazi od pitanja: šta znači ostaviti trag suze i zbog čega je plač, uprkos deklarativnom prihvatanju ranjivosti, i dalje društveno kontrolisan i potiskivan čin?
Prvi rad čini masa ungventarijuma malih staklenih posuda iz rimskog perioda koje su u popularnoj interpretaciji često nazivane „posudama za suze“. Iako je istorijski utvrđeno da su zapravo služile kao balzamijumi, odnosno posude za mirise i ulja, ovde je ta greška simbolički preuzeta i koristi se kao polazište rada. Umnožavanjem ovih objekata nastaje more suza: prostor ispunjen fragilnim posudama koje postaju simbol kolektivne emocionalnosti, ranjivosti i nemogućnosti da se emocija zadrži ili racionalizuje.
Kontradikcijom savremenog društva koje deklarativno podržava emocionalnu otvorenost, istovremeno plakanje se i dalje tretira kao znak slabosti, neprijatnosti ili društvenog neuspeha. Suzama se ponekat potencijalno mogu dozvoliti, ali su često nepoželjne i dozvoljene samo dok ostaju privatne i kontrolisane. U tom smislu, „more“ sastavljeno od ovih posuda za suze postaje prostor nagomilane emocije koja više ne može biti sakrivena.
Drugi deo projekta nastaje iz ličnog arhiva, višegodišnjeg dnevnika suza. Kroz dugotrajan proces beleženja (ne korsteći se naučnim metodama beleženja, već slobodnom procenom), momenti plakanja zabeleženi su kroz okvirnim crtanjem intenziteta plakanja. Pretvarajući emotivno stanje u repetitivni vizuelni zapis. Taj arhiv je zatim preveden u trodimenzionalni prostor: nacrtane suze transformisane su u stvarnu količinu kapljica vode. Na taj način crtež prestaje da bude samo dokument unutrašnjeg stanja i postaje fizička masa, materijalni dokaz emocije i vremena provedenog u plakanju.
Kroz jedinstvenu celinu, postavlja se pitanje odnosa između privatnog bola i njegove društvene vidljivosti. Plač ovde nije trenutni emotivni ispad, već proces arhiviranja, ponavljanja i akumulacije. Suza postaje objekat, trag, jedinica mere i prostor između tela i društva.
Zorana Stevanović
Biografija Zorana Stevanović
Zorana Stevanović (1999) osnovne i master studije, završila je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Njena umetnička praksa fokusira se na pitanja konzumerizma, emocionalne ograničenosti i individualne preosetljivosti u savremenom društvu. Kroz spektar medija, performanse i instalacije, istražuje odnos između tela, sistema vrednosti i društvenih struktura. Njen rad se bavi načinima na koje ekonomski, kulturni i rodni okviri oblikuju lično iskustvo, često naglašavajući ranjivost, transformaciju i napetost između intimne i javne sfere. Predstavila se kroz više samostalnih izložbi i performansa u Srbiji i u regionu. Osim toga, učestvovala je na brojnim grupnim izložbama i rezidencijalnim programima u zemlji i inostranstvu – Nemačkoj, Singapuru, Francuskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori…
Ksenija Popović, IZ VODE
VELIKA NAGRADA RISTA I BETA VUKANOVIĆ, slikari za školsku 2023/4
Klasa: dr um. Olivera Parlić Karajanković, red.prof.
IZ VODE je predstava porekla jednog bića i nežnosti kojom ono razvija svoje korene. Tri topole simbol su izvorišta umetničinog kreativnog nagona. Tekstura vajanog drveća evocira kretanje, neprekidan rast i razvoj utemeljen u iskonskoj vezi sa rodnom grudom. Na način na koji vitko, ali snažno drveće počiva u ušuškanom korenju, podsvesna pripadnost porodičnom tlu počiva u umu pojedinca. I kao naslagani akvareli na terakotu mi odaljeni od nukleusa se menjamo, razvijamo, prilagođavamo, ali nesumnjivo vraćamo izvorištu. Tri topole iz dvorišta porodične kuće zabeležene na fotografiji prenose se u skulpturu koja postaje i fontana. Simboliku fontane kao izvora života umetnica koristi zarad opredmećivanja izvora sopstva oblikovanog spokojnom porodičnom prošlošću. Fotografija čini prvi stepen prevođenja obrisa sećanja u materiju. Naredni stepen je prevođenje u reljef, reljef potom postaje skulptura koja naposletku izrasta u fototransfer akvarela. Doživljeno postaje sećanje, sećanje postaje rad, rad postaje osećanje. Prožimajući različite medije u svom radu umetnica osvešćuje razvoj sebe same kroz prikaz razvitka tri topole. „IZ VODE“ je slika univerzalne potrebe za otelotvoravanjem sopstvenog porekla, svakodnevnog izraza i budućeg nezaustavnog razvoja.
Istoričarka umetnosti Sara Macura
Ksenija Popović rođena je 2000. godine u Beogradu. Trenutno je studentkinja druge godine doktorskih studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Osnovne studije upisala je 2019. godine, a diplomirala na smeru Vajarstvo 2023. godine u klasi red. prof. dr um. Olivere Parlić- Karajanković. Master akademske studije završila je 2024. pod mentorstvom iste profesorke. Tokom školovanja bila je dobitnica više nagrada, među kojima se izdvajaju nagrada „Velika Beta” i nagrada „Vladeta Petrić, vajar”.
