Close
Са великом тугом, обавештавамо вас да је преминуо наш уважени професор у пензији Славољуб Радојчић Цаја.
Професор Радојчић је био један од најважнијих уметника и вајара с краја двадесетог века и један од истакнутијих професора Вајарског одсека.
Академију ликовних уметности завршио у Београду 1965. године у класи професора Миодрага Поповића. Постдипломске студије код истог професора и на истој Академији завршио 1967. године.
На Академији ликовних уметности у Београду радио од 1971. као асистент, затим као доцент од 1977, ванредни професор од 1985. и редовни професор од 1988. за предмет Вајање и Цртање. У том звању је пензионисан 2008. године. Године 1971. боравио у Лондону као стипендиста фонда Моша Пијаде и СР Немачкој 1977. године као стипендиста DAAD-а, као и на College оf Art у Единбургу 1990. године. Користио стипендију Аристотеловог универзитета у Солуну 2003. године.
Био члан УЛУС-а од 1965. године. Један је од оснивача ликовне колоније у Рудовици 1991. године.
Излагао скулптуре, рељефе, графике, цртеже, аквареле, гвашеве, колаже и радове настале комбинованом техником.
Имао је преко 50 самосталних изложби: у Београду (1966, 1967, 1969, 1973, 1979, 1985, 1990, 1995, 1998, 1999, 2005, 2007, 2008, 2010, 2018, 2020, 2024); Новом Саду (1976, 2005, 2010; Крагујевцу 1982, 1989); као и у региону и иностранству: у Вараждину (1987); Дубровнику (1990); Бару (1998); Сен Галену (1970, 1974, 1981, 1988); Келну (1975); Единбургу (1990).
Излагао је на више од 100 колективних изложби у земљи, региону и иностранству: на Октобарском салону у Београду (1965, 1966, 1968, 1970, 1971, 1974, 1976, 1979, 1987); УЛУС-овим изложбама у Београду (1966, 1968, 1971, 1973, 1978, 1988), Скулптуре у слободном простору у Београду (1966, 1969); изложбама Простора у Београду (1970, 1972-1976, 1978, 1982, 1985, 1986); Симпозијуму Мермер и звуци у Аранђеловцу (1981); Ријеци (1967, 1969, 1973); Мурској Соботи (1973, 1975, 1981, 1989); Загребу (1980), Тузли (1983); Дубровнику (1984); Хагу (1966, 1967); Амстердаму (1967); Праг (1969); Лондон (1970); Женеви (1972, 1985); Келну (1976, 1978); Мадрид (1982); Будимпешти (2000); Солуну (2003).
Извео је више скулптура у јавном простору: Пливача ирељеф Нада Пурић у Београду; Каријатиду у Крагујевцу; Галицију I у Цазину; Галицију II у Аранђеловцу; Главу радника у кругу фабрике Магрохром у Краљеву; бисту Павла Ковачевића у Грахову; бисту Вељка Влаховића у Пробоју на Лиму; бисту Р. Танасковића у Прељини код Чачка.
Учесник је више симпозијума скулптуре и вајарских колонија (Острожац, Мермер и звуци – Аранђеловац, Теrrа – Кикинда, Бакар – Бор, Скулптура у стаклу – Панчево).
Дела му се налазе у многим збиркама у земљи, региону и иностранству: Музеју савремене уметности у Београду; Народном музеју у Београду; Народном музеју у Крагујевцу; Галерији југословенског портрета у Тузли; Галерији Себастијан у Дубровнику; Галерији Lock (St. Gallen), као и у приватним колекцијама др Љубише Ракића, др Љубомира Ерића, Вилима Конена, Бернарда Стеблера, Ернеста Морозина, Лоренца Амрега и др.
Добитник је више награда за скулптуру и цртеж: Националне награде за скулптуру на Међународној изложби мале пластике у Хагу 1966; Награде за скулптуру на Пролећној изложби УЛУС-а у Београду 1971; Прве награде за скулптуру на Октобарском салону у Београду 1977; Награде Златно длето на Пролећној изложби УЛУС-а у Београду 1980; Златне премије на Изложби југословенског портрета у Тузли 1983; Прва награда за скулптуру на изложби Простор ’86 у Београду 1986; 9. југословенског бијенала мале пластике у Мурској Соботи 1989; Политикине награде за ликовну уметност из Фонда Владислав Рибникар у Београду 1999. за изложбу Титаник (одржаној у Ликовној галерији КЦБ у Београду 1999); Награде за скулптуру на Балканском тријеналу малог формата у Солуну 2003; Награде Сава Шумановић за ликовну уметност у Новом Саду 2019. (за ретроспективну изложбу О херојима и антихеројима одржаној у Ликовној галерији КЦБ у Београду 2018); Награде Музеја Zepter Стојан Ћелић, уметник, теоретичар и критичар за 2020. годину (која је обезбедила штампање монографије).
Историчар уметности Саво Поповић радове Славољуба Цаје Радојчића описао је следећим речима:
Оно што је цртеж сликару, то је скица у глини вајару Славољубу Цаји Радојчићу, који излаже и једно и друго. По незаобилазној иронији и хумору, скулптуре и цртежи су у савршеном дослуху. Озбиљно и драмско замењено је лековитим иронизирањем прагматичне свакодневице. Наравно, и он је осетљив на окружење, али радије од опорости, он, по свом старом обичају, иронише појаве које други оштро критикују. Радојчић вешто ”пакује” у своја уметничка дела критику и иронију, изврћући руглу оно што живот у Србији чини компликованим, а понекад и апсурним. Али, наравно, његов став није могуће прочитати на ”прву лопту”, па визуелно шаренило и(ли) духовита форма скулптуре, често остају једино што се памти.
Историчарка уметности Гордана Станишић окарактерисала је уметнички поетику Славољуба Цаје Радојчића као стил фигурације и тематике базиране на иронији, анегдоти и досетки:
Када је Славољуб Радојчић са Олгом Јеврић 1971. године посетио чувеног Хенрија Мура у његовом атељеу у околини Лондона, запазио је како седамдесеттрогодишњи уметник с лакоћом подиже монументалну бронзану статуу, и реаговао је на то у свом стилу: ”Сјајно, када и ја будем имао 73 године моћи ћу лакше да дижем своје скулптуре.” … Од тада је прошло више од пола века како Славољуб Цаја Радојчић непретенциозно али принципијелно провокативно приступа обликовању својих предметних форми, моделује их и конструише, понавља и деконструише, дефрагментира и реконтекстуализује у складу са оним што би најједноставније одговарало концепту разоружавајуће заводљивости игре идејама и асоцијацијама.
Историчарка уметности Марија Пушић сматра да скулптуре Славољуба Цаје Радојчића припадају посебној врсти антропоморфизма:
Његове фигуре су нова бића, настала у равнотежи масе трупа и њеног носиоца. Волумен тела повија се и лебди, отргнут од земљине теже или једним краком, током једне продужене форме, стреми ка тлу, сугрешући екстнзијом своје даље кретање у том правцу… Радојчићеве скулптуре живтност стичу виталношћу самог облика – деформције су условљене покретањем унутрашњих пулсирања форме и њеном тензијом, што не значи да не имплицирају одређена психолошка стања и депримирајуће психозе.
Лоренцо Амберг (Lorenzo Amberg), који је био амбасадор Шведсеке у Србији и који је 1999. године отворио изложбу Радојчићевих радова у Ликовној галерији Културног центра Београда, истакао је да у стваралаштву Славољуба Цаје Радојчића постоји исто толико хумора колико и сете:
Реч ”академски” вероватно у Вама изазива представу особе озбиљне, достојанствене и обасуте званичним признањима, особе која је аутор бројних скулптура, рељефа, плакета. Тачно је да се све ово односи на професора Радојчића. Ипак, то није све. Чим га упознате мало боље и зађете у његов атеље на врху једне бетонске зграде саграђене у стилу шесдестих година, близу Аутокоманде, или га пак имате као госта за својом трпезом, Ви спознате још једну димензију овог човека, скривену иза тог званичног паравана. Ви откривате управо Цају – човека са пуно дискретног смисла за хумор и поезију и са невероватним осећајем за апсурд стварности, што Вам пружа могућност да, док слушате његове безбројне анегдоте и приче, откријете парадоксалност свакодневице.
Исти тај утисак стећи ћете када посматрате његове скулптуре и цртеже: открићете усамљене ликове и предмете, бачене у простор у којем се преплићу реалност и имагинасрност, сета и радост, све у циљу да се створи егзактна структура Радојчићеве поезије, који је један швајцарски критичар дефинисао као ”меланхолију рефлектујућих сенки”. И заиста, у његовом стваралаштву, постоји исто толико хумора колко и меланхолије и сете.
Избор из библиографије:
