Close
Интервју са проф. ФЛУ Александром Кучековић поводом промоције монографије Бронзе из колекције породице Вељковић у збирци Факултета ликовних уметности у Београду
Галерија ФЛУ
Кнез Михаилова 53
27. новембар 2025. године у 19 часова
Ј. М: Публикација пред нама је завршетак вишегодишњег истраживања три аутора – Јелене Тодоровић, Игора Боразана и вас. Како и када сте дошли до идеје о публикацији?
Интересовање за проучавање историје настанка и судбине целокупне колекције бронзаних копија Војислава Вељковића, а посебно оних које се данас налазе на ФЛУ, развило се још у време када сам се бавила заоставштином сликара Уроша Предића нашем Факултету. Крајем 2022. то интересовање поклопило се са заинтересованошћу и последичном финансијском подршком Министарства културе, што је омогућило да се пројекат изучавања бронзи Вељковић развије у пуном обиму и да се ангажују колеге Јелена Тодоровић и Игор Борозан, као еминентни стручњаци без којих коначан резултат пројекта – репрезентативна монографија и каталог – не би били могући.
Ј. М: Колико је трајао научно–истраживачки рад и шта је све подразумевао?
Колегиница Тодоровић, колега Борозан и ја истраживали смо две године. Сталну подршку имали смо од претходног декана ФЛУ др ум. Радоша Антонијевића, који је за монографију написао веома надахнут уводни текст, из позиције декана, али и вајара и професора ФЛУ који се, као и друге генерације студената ФЛУ пре и после, образовао и инспирисао посматрајући вредне бронзане копије славних вајарских дела антике, Микеланђела и француских вајара 18. и 19. столећа. Истраживања која је спровео трочлани тим историчара уметности подразумевала су, на првом месту, истраживање доступне литературе, архивских и других извора. Надали смо се да ћемо успети да остваримо сарадњу и са наследницима породице Вељковић, али смо, нажалост, остали ускраћени за приступ приватној архиви која се чува у породичној кући Вељковића у Београду. То нам је значајно отежало рад, јер нисмо успели да сазнамо сасвим поуздано када и под којим условима је Војислав Вељковић набавио скулптуре у ливници Сис у Паризу и допремио их у Београд. Ипак, дошли смо до довољно података у архивским и другим институцијама да смо успели значајно да осветлимо историју колекције, али и личност Војислава Вељковића као значајног протагонисту не само на политичкој и финансијској сцени Србије 20-их година прошлог столећа, већ и као истакнутог интелектуалца, љубитеља уметности, колекционара и филантропа. Игор Борозан је остварио вредну студију личности Војислава Вељковића и његовог интелектуалног и колекционарског распона, Јелена Тодоровић је, као истакнути провенанце-истраживач, написала текстове каталошких јединица за сваку скулптуру и открила нам историју европске пасије ка сакупљању копија, на првом месту античких, скулптура у новом веку. Мени је допао задатак да истражим историју настанка саме колекције бронзаних копија скулптура до њиховог допремања на ФЛУ након Другог светског рата. Посебну драгоценост, да тако кажем, представљају аутентична сведочанства која смо налазили, првенствено у оновременој београдској штампи, од којих смо једно и објавили у монографији, у изворном облику. Ради се о утисцима о скулптурама које је објавио Милоје М. Васић, посматрајући их у башти зграде Врачарске задруге (данас амбасада Турске) у Крунској улици у Београду, где су првобитно биле смештене.
Ј. М: 16 бронзаних реплика из античког, ренесансног и класицистичког периода биле су део веће колекције скулптура и слика коју је Војислав Вељковић купио и допремио у Београд. Реците нам нешто о сарадњи министра финансија, Бете Вукановић и Уроша Предића?
Војислав Вељковић, као финансијер и политичар либералног опредељења, био је пријатељ са многим истакнутим протагонистима српске културне и уметничке средине до 1931, када је изненада преминуо. Истраживачима је најбоље позната његова улога у оснивању и потоње дугогодишње чланство у уређивачком одбору Српског књижевног гласника. Ипак, у сенци су остали његово колекционарство и љубав према ликовним уметностима. Како су сведочили његови савременици, себе није сматрао уметничким меценом, а целу своју замашну колекцију планирао је да остави у наслеђе граду Београду, у посебном музеју који је желео да изгради. Већ је био отпочео и конкретне преговоре са управом града око куповине плаца на Топчидеру, вероватно недалеко од зграда ФЛУ у улици Војводе Путника у Београду, где се данас, у парковском окружењу, налази део колекције бронзи које је купио у Паризу. У тим намерама га је осујетила прерана смрт, али је остало забележено да му је годинама пре тога у одлучивању која ће дела набавити за своју колекцију, саветима помагала сликарка Бета Вукановић. Вељковић је често путовао у Париз и, још од времена студија на Сорбони крајем 19. столећа, био је један од најистакнутијих франкофила на српској интелектуалној сцени. Готово сигурно је посећивао париске годишње уметничке салоне и куповао слике. Такође је готово сигурно посећивао и галерију коју је ливница Сис имала у Паризу, која је у његово време излагала и дела савремене француске и европске вајарске продукције. Бети Вукановић је Вељковић планирао да повери израду нацрта уређења парка око музеја који је остао неостварен, а саму зграду је требало да пројектује сликар Паја Јовановић.
Ј. М: Какве везе са колекцијом имају Палата Врачарске задруге и Павиљон Вељковић?
Палата Врачарске задруге у Крунској улици, изграђена почетком 20-их година 20. столећа, била је у власништву породице Вељковић вероватно до 1933, када постаје амбасада Турске. У згради се, поред пословних просторија Задруге, налазио и стан у којем је становао Војислав Вељковић. Бронзане копије су из Париза првобитно биле допремљене овде и делом изложене у башти у дворишту палате; ту су чекале изградњу музеја на Топчидеру и своје „увођење у јавност“. Павиљон Вељковић је зграда подигнута у дворишту породичне куће Вељковића у Бирчаниновој улици у Београду и у њој су биле смештене скулптуре након смрти Војислава Вељковића, па све до 1948. Пројектовао га је архитекта Војислав Ђокић, на захтев пуковника Јована Вељковића, брата Војислава Вељковића, који га је наследио, будући да потоњи није имао потомака. У породици је у том тренутку донета одлука да се одустане од амбициозног плана изградње велике музејске зграде на посебном плацу, а да се за скулптуре обезбеди мањи, али први наменски пројектован и подигнут простор за смештај уметничких дела, на првом месту бронзаних скулптура великих габарита. Тако је настао простор који данас познајемо као „Павиљон Вељковић“.
Ј.М. Да ли се зна шта је са осталим делима из његове збирке?
Нажалост, о њима се не зна готово ништа. Национализацијом породичне куће у Бирчаниновој након Другог светског рата, поделом њеног простора између више станара и закупаца, коришћењем простора павиљона од стране разних предузећа, уметника који су ту имали атељее итд, слике, графике, књиге и скулптуре мањег формата су временом „нестале“, изгубио им се траг, можда су неке и уништене… Према архивским изворима, на првом месту документима служби стручне заштите које су покушавале да утврде конкретно стање уметнина у кући, могућа је релативно поуздана реконструкција збирке слика и скулптура мањег формата које су се налазиле у кући и павиљону. Војислав Вељковић је, поред великих бронзи, готово сигурно имао још десет мањих скулптура из продукције ливнице Сис у Паризу, али и дела домаћих вајара попут Ђорђа Јовановића и Роберта Франгеша Михановића. Све велике скулптуре, односно бронзане копије, њих 21, које су затечене и преузете 1948. из Павиљона Вељковић, данас су сачуване у јавним институцијама у Београду, од којих је 16 на ФЛУ. Посебно сам поносна што смо током истраживања успели да их идентификујемо и све објавимо као целину у каталошком делу монографије. Колико ми је познато из медијских објава и сачуване документације, у кући Вељковића данас је сачувана једна вредна бронза француског вајара Жила Далуа, те одређени број слика које је породица успела да пронађе и рестаурира након што им је реституцијом враћена породична кућа у Бирчаниновој.
Ј. М: Од 1949/50. године, а неке су касније смештене на Факултету. Зашто баш овде?
Чини ми се да су протагонисти ликовног образовања, на првом месту тадашњи ректор Академије ликовних уметности, вајар Сретен Стојановић, у Београду, у оскудним годинама после Другог светског рата, били свесни да велике бронзе Војислава Вељковића неће бити јавно вредноване онако како је то њихов првобитни власник желео. Њихов карактер, односно чињеница да су прецизне копије славних скулптура прошлости у пуној величини, чинила их је идеалним за образовање студената уметности који су, у годинама након Другог светског рата, имали јако мало прилике да путују и посматрају ова дела у европским музејима, галеријама и црквама… Мислим да је управо ово „издвајање“ већине бронзи великог формата из колекције која је припадала породици Вељковић и њихово додељивање Академији ликовних уметности пресудно допринело њиховом вишедеценијском очувању и останку у јавној културној сфери Србије, не дословно како је замишљао Војислав Вељковић, али свакако близу његове филантропске и просветитељске првобитне жеље да скулптуре и цео приватни музеј завешта Београду.
Ј. М: Вајар, некадашњи професор, декан и ректор Универзитета уметности Сретен Стојановић био је у Комисији која је дела уступила Факултету на чување, а заслужан је и за њихову заштиту као културно добро у власништву државе. Да ли сте задовољни третманом ових бронзи на Факултету?
И јесам и нисам. Скулптуре су мењале своје место, некад се са њима поступало другачије него данас, када се пажљиво чувају и вреднују, неке су смештене у ентеријеру главне зграде Факултета ликовних уметности у Париској улици и у веома су добром стању, док су друге, које су изложене у парку зграда ФЛУ на Сењаку, изложене утицају времена и других спољних услова. Мислим да је сазрело време да се комплетна збирка у целости подвргне конзерваторском третману који би подразумевао можда и њихово смештање у адекватнији простор, односно бољу и редовнију заштиту у спољашњим условима у будућности.
Ј. М: Који су ваши предлози за додатну заштиту (ако их има)?
Не могу компетентно да се упуштам у такве препоруке јер нисам конзерватор. Међутим, по налогу Министарства културе, у августу прошле године, све бронзе из колекције породице Вељковић које се чувају на ФЛУ прегледала је стручна екипа конзерватора скулптуре Народног музеја Србије, као институције надлежне за заштиту покретног културног наслеђа. Том приликом састављен је детаљан извештај са предлозима неопходних конзерваторских захвата, смештаја и заштите скулптура. Тако је направљен, заправо, кључни корак у разумевању шта са бронзама треба радити, а ФЛУ у будућности планира да покрене пројекат и потражи финансијска средства која би укључила поступања према препорукама садржаним у поменутом извештају и у сарадњи са Народним музејом Србије, у чијој се збирци скулптуре налазе три бронзе из првобитне колекције Војислава Вељковића.
Ј. М: Публикација делује раскошно. Ко је за то заслужан?
Након завршетка првог дела пројекта који је подразумевао истраживачки део посла и који је финансирало Министарство културе, ФЛУ је добио средства за објављивање публикације на редовном прошлогодишњем конкурсу Министарства. Репрезентативни изглед публикацији су обезбедили сви њени аутори и сарадници у реализацији, али на првом месту сјајне фотографије и графички дизајн саме књиге које је урадио Александар Радосављевић.
