Close
Интервју поводом самосталне изложбе Кроз таласе у Галерији СУЛУВ (Савез удружења ликовних уметника Војводине) у Новом Саду током новембра 2025. године
Како је дошло до реализације изложбе у Новом Саду и зашто баш тамо?
Идеја је дошла од уметника Горана Деспотовског којег сам упознала прошле године на ликовној колонији Власина. Осим доброг дружења, препознали смо се и у професионалном смислу па је спонтано уследио и предлог да се пријавим за Програм сарадње и партнерских реализација Савеза удружења ликовних уметника Војводине и у Новом Саду изложим серију радова које сам претходно излагала у Уметничком простору У10. Након поменуте изложбе у Београду нисам имала намеру да понављам поставку, обзиром да моји радови нису наративног карактера већ граде атмосферу која се углавонм везује за одређени простор и коју је доста тешко али и бесмислено пренети у други изложбени простор. Ипак ми се допала идеја да радове презентујем у другом граду и једном, сасвим другачијем, камерном галеријском амбијенту. Са кустоскињом и колегиницом Наташом Јанковић пријавила сам се као тим, што ми је и од раније била жеља обзиром да смо поред приватног током година заједничког рада изградиле и одличан професионални однос. Имала сам осећај да се налазим на сигурном и у добрим рукама када о мом раду говори и пише кустос који не само да познаје идеју већ разуме читав поступак мог рада, обзиром да тај сегмент стваралачког процеса увек остаје за публику у сенци слике као његовог финалног остварења.
Овим путем бих искористила прилику да изразим захвалност пријатељима и сарадницима из Центра за графику на великој подршци коју добијам за свој уметнички рад јер је управо та подршка, добрим делом, омогућила да останем активна уметница и поред посла мајстора штампе за који сам професионално ангажована. Уколико се осврнемо на бројне чињенице које говоре о сложености ситуације на уметничкој сцени, постаје јасно колико је значајан сваки вид препознавања нужности и потреба које су неопходне за остваривање било каквог континуитета у уметничкој пракси од стране уже или шире заједнице.
Изложене су графике великог формата све у техници литографије, или да будем прецизнија у питању су полиптиси инкорпорирани у један рад. Чак су и спојеви папира настали услед немогућности штампе монументалног формата унапред промишљени. Савлађивање техничких и осталих аномалија је процес са којим се стално сусрећемо. Реци нам нешто о том, веома важном сегменту свог рада.
Сложила бих се са твојим запажањам да у технолошком смислу графика поседује већи опсег ограничења у односу на друге уметничке медије, али без обзира што је ограничена форматом матрице, материјала који је носилац слике, у овом случају, камена, алуминијумске плоче, форматом папира и, на крају, пресе, графика као медиј поседује велики потенцијал када су у питању домети у оквиру савременог стваралаштва. Бављење графиком за једног мајстора штампе, подразумева већу доследност у познавању материјала и примени различитих технологија кроз процесе ручне штампе, што истовремено захтева одређени ниво вештине и коректности како би овладао таквим уметничким занатом. Како штампу већ дуго практикујем као основни методолошки принцип у раду, поменута коректност је остала уткана у искуство, док је процес наставио да се прилагођава сензибилитету и потребама извођења уметничке идеје и као такав временом постао важан концептуални чинилац мог рада. Нарушавањем и деконструкцијом устаљеног поступка, процес штампе претворила сам у рудиментарно генеричко средство чијом су применом настали апстрактни визуелни записи. Овакав начин рада подразумева и поништавање тиражне штампе, односно стварање графичких листова који излазе из оквира конвенција мултиоригинала. Обликовање патерна директним мешањем боја ваљком, њиховим непосредним преношењем и остискивањем са матрице на папир, у креативни процес укључује варијабилност, а грешку и случај естетизује као посебне вредности, што све заједно сваки лист чини јединственим и непоновљивим отиском.
Постоје, наравно, и одређена ограничења која се не могу превазићи креативним калибрисањем поступка, као што је максимална димензија отиска која је, пре свега, условљена задатим димензијама матрице и графичке пресе. Тако је лимитираност форматом матрице као нужност неопходну за настанак графика великог формата увела стварање вишеделних композиција, односно штампу полиптиха и читав процес „постпродукције“ који је било неопходно спровести након штампе, а који је подразумевао планирање и минунциозно уклапање делова како би слика постала целовит приказ.
Колико је захтевно валерско компоновање у тој техници?
Већ се из одговора на претходно питање може видети у којој мери су естетика и визуелни изглед радова одређени самом технологијом уметничког поступка. Графике представљају забелешке извођачког перформанса где сваки валерски склоп проистиче из нивоа успешности успостављања равнотеже и контроле покрета, чиме до изражаја долази сензибилитет извођача и истовремено се читав поступак приближава сликарском гесту. Цртачки поступак замењен је хибридном штампарском методом где се употребом једноставних шаблона образују линеарни записи различите хроматске засићености и визуелног ритма, а затим тако „сирови“ отискују са матрице на папир. Проистекле из увежбане кореографије која сажима скуп ритмичких покрета, ове апстрактне линеарне структуре представљају шематизовану путању, трагове присуства и кретања тела кроз простор. Визуелне промене које се јављају унутар серије радова кроз различите фреквенције светлосног шума антиципирају померања у унутрашњем бићу, један хармоничан ток у којем се очитава усклађеност умног и мануелног рада у јединствен перформанс.
Твоја литографска пракса довела је дотле да се твој рад налази као пример у практикуму графичких дисциплина, Olivier Dekeyser, Pratiquer la gravure, la litographie, Editions Eyorelles, Paris, 2025.
Заједница уметника који се баве графиком је прилично активна и умрежена на глобалном нивоу и веома често се остварује кроз сарадње, повезивања и размене на нивоу еснафа. Једна од честих таквих пракси јесте рад на публикацијама попут приручника или практикума који објашњавају особености ауторских приступа графичким техникама, а истовремено приказују и илуструју радну организацију и атмосферу унутар различитих графичких студија. Пратиqуер ла гравуре, ла литограпхие је пети по реду приручник у серији од седам публикација посвећених техникама ручне штампе коју је за издавачку кућу ЕYРОЛЛЕС у Паризу приредио белгијски уметник Оливиер Декеyсер. Књига је конципирана као водич кроз основне литографске поступке који је на крају сваког поглавља илустрован примерима радова групе одабраних аутора из земаља широм света. Приручник је преведен на неколико језика, и може се наћи у књижарама широм Француске, Белгије, Канаде, итд. Занимљиво је да су ме, готово у исто време, колегинице са ФЛУ позвале да се прикључим сегменту посвећеном алумнистима Факултета у склопу Литографског практикума који се тренутно налази у фази уређивачке припреме. Ова публикација биће посвећена раду студената и досадашњој продукцији литографске радионице на Графичком одсеку, а коју за Факултет ликовних уметности приређује редовни професор Адам Пантић, чијиом дугогодишњом посвећеношћу радионица функционише и постоји оваква каква јесте данас.
Како градиш сопствени мимималистички израз који је, како је то Наташа Јанковић лепо препознала у пратећем тексту каталога ове изложбе „налик дисању”?
Када је реч о естетици, структуре апстрактних композиција нису настале са намером да недвосмислено реферишу на нешто представно, али првобитно јесу проистекле из поступка крајње ликовне редукције одабраних сегмената пејзажа. Минималистичким свођењем елемената на бинарни кôд који почива на смени светлих и тамних површина, цртеж је у потпуности апстрахован контемплативним превођењем у бојене градијенте и изједначен са композицијом. Створени су хибридни предели који се састоје од низова паралелних хоризонталних површина, чиме се губи јасна представа о пореклу слике. Таква неодређеност простора посматрача уводи у стање запитаности о карактеру посматраног призора, која се дешава на граници светова, између физичког и менталног простора, између утопије и дистопије, аналогног и дигиталног. Управо овакви простори, отворени за пројектовање различитих садржаја и значења, одражавају виталност апстракних композиција које нису у потпуности лишене реалности, већ се у њима наслућује траг присуства, нечега што је постојало или што тек треба да постане. Телесни гест који је у основи израза остаје невидљив оку посматрача, али за собом бележи бојене линеарне записе контемплативног спровођења низа мануелних радњи и поступака. Ритмична смена покрета и њихово узастопно понављање остављају трагове који структуром композиције подсећају на ритмичну смену удаха и издаха. Партитура путање тела повезује мануелне и спиритуалне процедуре што за крајњи циљ има стварање хармоније.
Лиминалност у твојим радовима је увек позив на контемпацију и поглед унутра. Да ли очекујеш промену перцепције посматрача и мислиш ли да је уметност сада и овде у стању да то произведе?
Нисам склона неговању романтичних уверења да уметност може да промени свет, али свакако мислим да може бити лековита за појединца јер ствара простор који је човеку потребан да би дошао до неке своје истине. Да ли је тај простор место ескапизма или сучељавања, то је на посматрачу који проналази, да ли свесно или интуитивно, оно што му је у датом тренутку неопходно. У том погледу уметничко бављење и рад доживљавам као поступак који је жив и чији резултат, ако га тако посматрамо, остаје недовршен и „отворен“ за различите интерпретације и доживљаје. Уколико подручје смисла остане делимично замагљено, посматрачу се додељује активна улога у потрази за тумачењем, а уметнику могућност да се кроз време поново осврне и можда боље разуме значење нечега што је у одређеном тренутку урадио а можда није до краја разумео и био свестан због чега.
Можда звучи као устаљена фраза, али могућност стварања јесте привилегија уметника, јер представља сигурно место коме се можемо вратити у сваком тренутку, али и канал чији садржај сами уређујемо, што нам, самим тим, омогућава слободан и несметан говор. Морам признати да тај изоловани, у одређеном смислу, аутистични осећај док радим чува менталну вертикалу од свих уплива стварности који често раде против нас. За посматрача и публику уметност је ствар избора. Поређења ради, ако из савременог психолошког угла гледања узмемо да су рај и пакао конструкти проистекли из различитих стања људског ума, онда би се могло рећи и то да уметност, у времену „сада и овде“, нуди слободу ономе коме је неопходна, уколико жели да је пронађе. Све је заправо ствар погледа и тумачења.
Тактилност је нешто што је у графици углавном везано за технику блиндрука (сувог жига), међутим ти си на овој изложби направила пролаз/портал од графика стварајући нову вишеструку пропозицију учествовања у раду које није само контемплативно већ активно. Посетиоци графике које припадају том раду морају додирнути, окрзнути приликом проласка, а то је често велико НЕ у изложбеним просторима. Које је твоје размишљање о релацији суптилног и тактилног на овој изложби?
Сваку изложбу посматрам као прилику да реагујем на нову ситуацију која се одвија у дијалогу са специфичностима излагачког простора, при чему тежим да на неки начин изађем из стандардног оквира медија који је доминантно присутан. Овог пута то се догодило инсталацијом од папира коју сам осмислила конкретно за простор галерије СУЛУВ. Било ми је потребно да уведем још једну додатну димензију гледања у радове што се остварило кроз потребу за мултипликацијом патерна и стварањем неке врсте алл-овер композиције. Постављањем трака полу-транспарентних папира са штампаним линеарним патернима у један издвојени простор галерије, насупрот графикама које у низу стоје фиксиране на зидовима и јасно дефинисаним хоризонтом гледања, појавила се „зона“ дисконтинуитета са потпуно децентрализованим фокусом слике. Измештањем из уобичајеног оквира излагања, штампани листови постају интерактивни, управо кроз струјање ваздуха изазваног кретањима унутар гелеријског простора али и тиме што посматрач може да пролази кроз слојеве који чине инсталацију и да, кроз њихово померање и додир, заиста осети трепераво кретање папирне материје. Непосредност рада на сите специфиц инсталацијама у читав процес реализације изложбе уносе додатну динамику издвајањем одређених фактора који се не могу предвидети јер до изражаја долазе тек у тренутку поставке, када нешто што је претходно постојало на нивоу идеје почиње да прелази из тог замишљеног у реалан оквир. Реакције публике су такође биле занимљиве и донекле неочекиване пре свега зато што су људи веома слободно одреаговали на саму тактилност рада кроз дословну потребу да „уроне“ у тај издвојени „портал од графика“, како га сама називаш, и доживе рад непосредно, изблиза, интимно.
Твоји проласци Кроз таласе евоцирају изложбу “Ла дивина пропортионе” Марије Драгојловић у Галерији КЦБ 2021. године. Поред сличне теме, заједнички вам је минималистички приступ и сведен колорит, уз мање или веће валерске нестабилности у средишту или ка хоризонту. У вођењу кроз изложбу, Марија Драгојловић навела је да морски хоризонт за њу значи својеврсно прибежиште у данашњем ужасном тренутку цивилизације, а Јован Чекић инсталацију Марије Драгојловић тумачи и као својеврсну опомену о неопходности преиспитивања хоризоната данашње цивилизације. На шта твоји морски хоризонти упућују?
Лепо је поређење које си направила са изложбом Марије Драгојловић, могуће да сама не бих дошла до такве асоцијације, али ми је драго, јер Марију веома поштујем и професионално и приватно. Минималистичка линеарност која је, у Маријиним Морима као и у мојим радовима, присутна комуницира са окружењем пулсирајући својом виталном снагом и усмерава правац погледа ка линији коју у искуству препознајемо као хоризонт. Линија постаје метафора за непрестану људску потрагу за правцем, за сопственим трагом и присуством али и назнака ескапистичког путовања, које се очитава у човековој тежњи за телесним и духовним измештањем и променом. Хоризонте у својим радовима везујем за места којима стреме наша очекивања и наде, али који уместо одговора нуде неизвесност ишчекивања о томе шта се налази иза коначног хоризонта догађаја. Не само да нас тај поглед упућује на садржај који видимо пред собом, већ и на оно што видимо у себи. И сама атмосфера у коју нас увлаче хоризонтални процепи светлости успоставља одређену дозу нелагоде која позива да истражимо оквире сопствених граница али и способности за превазилажењем оних задатих кроз окретање ка напознатом и неистраженом. Тешко је у овом времену не доводити у питање тренутне домете човека и цивилизације коју је створио, јер, како се чини, непрестано ходамо по ивици амбиса између сопствених успона и посрнућа.
Да ли циклус Кроз таласе има икакве везе са истоименим филмом Ларс Фон Трира?
Филм Ларс Фон Трира је на мене оставио снажан утисак када сам га први пут одгледала, али у тренутку настанка радова није био референца на коју сам се ослањала. Та веза почела је да се чита касније, превасходно у наслову изложбе, кроз анализу његове симболике и смештање рада у савремени контекст, о чему веома често размишљам накнадно. Главна повезница јесте симболичко значење које са собом носи кретање таласа али и „кроз таласе“ јер указује на широки спектар људских искустава о којима нам говори метафора кретања водене површине – различитих физичких и духовних трансформација, личних борби у животу, отпора сопственим тежњама и страховима али и, уопште, кршења правила система у којем се налазимо.
У међувремену, Марија је добила награду за графику на Бијеналу графике у Гуанлану у Кини децембра 2025.
Јелена Младеновић и Марија Анђелковић
