Close
Изван разумевања античке грчке уметности као производа апстрактне филозофије и недостижног естетског генија налазе се питања: каква је заиста била грчка материјална култура и како су поменути принципи заиста функционисали у свакодневној, на пример, радионичарској пракси, ако су функционисали? Како је осмишљена грчка бронзана посуда или скулптура? Идеализована и канонизована скуплтура Дорифороса је до самог краја 20. века чекала своје разрешење у том смислу. Истраживачи попут Ендрјуа Стјуарта (Andrew Stewart) и Ричарда Тобина (Richard Tobin) су покушали да објасне Поликлетов Канон на овој скулптури и то кроз модуларни систем заснован на трећој кости малог прста и питагорејским фигуративним бројевима. Ипак, њихови теоријски модели нису дали одрживо решење и проблем Канона је заједно са својим историјским бременом напуштен. Осим ако се запитамо о типу уметничко-занатског рада би могао бити примењен. Техника ливења бронзе на восак или рад са глином на витлу се нису променили од тада. Данас знамо да продукција уметнина може, али не мора нужно да захтева директне математичке операције. Ако је вајарски занат остао у највећој мери непромењен, и ако је уметничко дело реализовано применом управо њега, онда се и егзекуција једног вајарског дела може пропустити кроз анализу и спекулисати који би то специфични садржај могао бити узглобљен са датим начином реализације? Овај пројекат доноси ревизију идеја о златном пресеку или идеализованим пропорцијама грчких уметнина које су парадоксално ипак могле бити утемељене у математици. Истраживање нуди хипотезу да је у основи занатског рада у домену вајарства на подручју Егеја био између осталог и јединствен, крајње практичан мануелни систем пројектовања познат из литерарних извора као Application of Aeria.
Прокло у Коментарима Еуклидове геометрије цитира старијег историчара Еудеамуса, који сведочи о древном поступку питагорејских муза – раду са површинама, њиховом надилажењу и скраћивању дуж задате коначне праве линије. Хипотеза истраживања поставља “Application of Aeria” не као апстрактни математички доказ или тајну иза уметничких интенција, већ као конкретан мануелни систем који је употребом само два базична алата – шестара и занатског крста (вертикале и хоризонтале) – омогућавао античком мајстору да ротира произвољну дужину за одређени угао и произведе друге потребне дужине за реализацију свог производа или уметничког дела. Уз то, овај систем је могао да функционише у производњи керамике омогућавајући пројектовање тачно одређених кривих које су се могле директно преносити на дрвени или глинени шаблон – бочило, па је грнчар на витлу могао брзо, економично и у неограниченом броју примерака да репродукује посуде уједначених габарита, контура и предвидивих, врло мало варирајућих запремина које нису препуштене искључиво вештини грнчара. Иза ових поступака налази се и испитивање употребе спирала у раду, зависност морфологије предмета од материјала и танка линија која се мора пратити током експеримента да се не би склизнуло у пуко подражавање. На основу практичног испитивања одређених грчких уметнина које баштине музеји и испитивања грађе која прати њихова ископавања и интерпретира њихов контекст, реализовани су експериментални модели и проверавана могућност да ли је овакав систем могао бити функционалан у реалној пракси уметника-занатлија, које потешкоће доноси и какви би били његови резултати.
Милица Ћебић
