Close
Др ум. Горан Јовић, ванредни професор Факултета ликовних уметности у Београду за предмет Зидно сликарство, школске 2024/2025. године, провео је сабатикум (плаћено студијско одсуство од годину дана) на Светој Гори (Атосу), осликавајући Параклис Светог Саве у Старом Русику, који је некадашњи манастир, а сада келија руског манастира Светог Пантелејмона.
Разговор са професором Гораном Јовићем водила је Оливера Ерић, кустос Збирке ФЛУ, у Београду, 5. новембра 2025. године.
У интервјуу који сте дали за „Политику“ истакли сте да је један од главних утисака које сте понели са Свете Горе — тишина. Такође, споменули сте да тамо време тече другачије, јер човек има прилику да се осврће. Шта сте под тим мислили? Да ли бисте доживљај тишине и времена сада допунили са још неким утисцима, као што је, на пример, мир?
Тишину сам на Светој Гори доживео као посебан простор сусрета и присуства. У њој се време не укида, већ добија други ток. Рад у таквом окружењу омогућава природну концентрацију и дубљу пажњу према свему што настаје на зиду. Време тамо није раздвојено од рада; оно је његов део. У тој тишини човек осећа блискост са местом, са материјом и са процесом сликања. Она не изолује, већ отвара могућност да рад буде усредсређен. У том смислу, тишина на Атосу постаје најпогоднији облик окружења за рад уметника који сам имао у личном искуству, јер му враћа осећај мере, трајања и присутности у самом чину стварања.
Тамо је време ослобођено журбе, оно се не мери сатом већ присуством у ономе што радите. У таквом окружењу човек постепено почиње да слуша и простор, и себе, и боју коју наноси.
Мир, у том контексту, није одсуство звука, већ стање концентрације у којем се све спољашње појаве претапају у једну целину. Тај мир постаје нужан услов да би рад могао да се одвија без напора. Тишина и мир су на Светој Гори свакодневица.
Параклис, у којем се према Теодосијевом житију Свети Сава замонашио, почели сте да осликавате на позив игумана манастира Светог Пантелејмона, оца Евлогија, а по препоруци игумана Хиландара, оца Методија. Које сцене сте одлучили да представите из Теодосијевог житија и на који начин?
У Параклису Светог Саве у Старом Русику настојао сам да објединим историјски и духовни контекст његовог монашења. Централно место заузима сцена „Пострига Светог Саве“ са инсертом када Растко баца принчевске одежде, приказана је у моменту духовне зрелости, када се одлука о одрицању од света претвара у светлосни чин. Та сцена визуелно повезује две равни – физички простор Параклиса и невидљиву димензију унутрашњег преображаја.
У другим деловима програма обрађене су теме које указују на Савин пут – од напуштања двора до духовног узрастања, али не као наратив, већ као унутрашњи ток. Поред централне композиције, у живопису је представљен и фриз средњовековних српских владара и светитеља – као ктитора и градитеља, који симболички сведочи о континуитету духовног и културног наслеђа Светог Саве. Овим сам настојао да простор Параклиса добије једну форму слојевитости: да то не буде само место молитве, већ и визуелни запис једне историјске вертикале, која повезује Светог Саву са оним што је из њега проистекло – и у духовном и у културном смислу.
Пластично решење и бојени односи ослањају се на искуство византијске традиције, али се у третману и концепцији простора и ликовности осећа савремени сензибилитет, односно дијалог са временом у којем живимо.
Сликари посвећени живописању, радом на терену, излажу се дуготрајној осами, далеко од комфора атељеа. Тај рад од уметника захтева жртвовање и одрицање… На које сте још изазове наилазили током осликавања Параклиса, као и других црквених и манастирских простора?
Живописање је по природи сложен процес. У раду обједињује различите врсте дисцилинарности и дисциплинованости како у познавању материје, тако и у самом чину сликања. Рад на терену подразумева дуготрајну концентрацију у условима који често нису идеални – ограничено време, специфична микроклима, променљиво светло, као и рад са материјалима који захтевају прецизност и брзину у извођењу.
Међутим, оно што је суштински изазов јесте одржати унутрашњу меру између разумевања традиције и личне интерпретације. У манастирском окружењу та равнотежа има и духовни карактер – уметник није само извођач, већ учесник у једном континуитету. То искуство вас учи стрпљењу, али и неком облику скромности пред задатком који би требало да је већи од појединца.
У интервјуу сте рекли да данас иконограф мора да познаје историју цркве, али и да буде савременик у разумевању друштвеног простора у којем човек данас живи. Да ли је Ваш став можда близак ставу Андреја Рубљова, чије је стваралаштво настало у окрутним временима, а приказано је у филму Андреја Тарковског?
Филм Андреј Рубљов је један од најдубљих уметничких приказа питања шта значи стварати у условима унутрашње и спољашње тежине и притиска. У том смислу, блиско ми је Рубљовљево искуство ћутања – не као бекство, већ као унутрашња припрема за реч која тек треба да се роди.
Сматрам да је кључ у томе да човек не бежи од стварности, већ да покуша да у њој пронађе просторе смисла. Као што је Рубљов своју духовну визију изразио кроз икону Свете Тројице, која превазилази историјски тренутак, тако и данашњи уметник има задатак да трага истовремено и за универзалним и свакодневно присутним, али и изнутра проживљеним садржајем.
Да ли мислите да би било од користи за студенте ФЛУ да се поново уведе стручна пракса обиласка наших средњовековних манастира и организовање рада на копирању, конзервацији и рестаурацији живописа, као што су биле студентске радне екскурзије које су водили, у другој половини 20. века, професори ФЛУ: Јарослав Кратина и Иванка Живковић?
Из прича старијих колега смо имали приликуда да сазнамо да је таква пракса била корисна и подстицајна за студенте на различите начине. Данас знамо да је рад на рестаурацији живописа подстакао Петра Лубарду да артикулише своју уметничку праксу у правцу који је касније обележио његов рад. Професори Милета Продановић, Милутин Драгојловић и Драгомир Јашовић су стекли драгоцена искуства у раду на конзеврвацији и рестаурацији манастира Рамаће и Копорина. Свако од њих тројице је сусрет са Византијском уметношћу и технологијом касније интерпретирао у свом раду на свој начин или га имао као провокацију за уметност којом се касније бавио.
Верујем да би данас таква пракса била такође од једнаке важности, не само као допуна настави, већ као непосредан додир са наслеђем које се не може сагледати само из књига и репродукција. Наши студенти, талентовани млади људи, имају капацитет да реагују на различите садржаје преобликујући их у нове уметничке стварности. Суочавање са оригиналом могла би да их учи не само техници, већ и одговорности према материји слике, месту и времену у којем она постоји.
Живопис није само визуелни феномен, већ културна и духовна чињеница. Његово разумевање захтева и на неки начин телесно присуство – мирис креча, додир зида, велики формати композиција, простор и промене светлости током дана у њему. Рад на терену буди поштовање према процесу, а из тог искуства студенти могу да изграде специфичан осећај мере и отворености у сопственом раду.
