Close
Пројекат Мед Балканс (Mad Balkans) „Луди Балкан – трансформисање психијатрије кроз уметност“ је пројекат удружења Простор из Београда https://prostor.org.rs/o-projektu/, а партнери на пројекту су Дом Турнић из Ријеке, Удружење за истраживање, едукацију и психосоцијалну подршку Таван и ЕУ партнер – Faculty of Technology, Art and Design, OsloMet – Oslo Metropolitan University.
Придружени партнери су Факултет ликовних уметности у Београду и Институт за ментално здравље из Београда, као и Факултет визуелних умјетности из Подгорице, СБП Доброта, Котор, Хрватска комора здравствених радника и Здравствено велеучилиште из Загреба.
Пројекат је подржан од стране Европске уније у оквиру програма Креативна Европа.
Професори, учесници у пројекту:
У марту 2024. године на Факултету ликовних уметности у Београду одржани су тренинзи за студенте. Циљ тренинга био је да полазници, студенти, разумеју шта је терапеутски однос у арт терапији и какве су границе и правила потребни да би уметнички процес био терапеутски, као и да стекну увид у то какав приступ може побољшати или ометати уметничка терапијска искуства унутар овог односа. https://prostor.org.rs/trening-na-flu-beograd/
Од 13–17. октобра 2025. године у Ослу (Норвешка) на Универзитету ОслоМет (OsloMet) одржана је партнерска изложба као завршетак пројекта у коме су учествовале организације: Удружење Простор (Београд), Дом Турнић (Ријека, Хрватска), Удружење Таван (Сарајево, Босна и Херцеговина) и као ЕУ партнер Факултет за технологију, уметност и дизајн (Faculty of Technology, Art and Design) из Осла (Норвешка). Пројекат је подржан кроз програм Креативна Европа.
Уметнички радови који су настали на радионицама у Удружењу Простор у Београду са корисницима психијатријских услуга https://prostor.org.rs/ljiljana-sunjevaric/ а под менторством професора Факултета ликовних уметности у Београду (др ум Радош Антонијевић, ред. проф., др ум. Зоран Димовски, ред. проф., др ум. Владимир Милановић, ванр. проф., и др ум. Љиљана Шуњеварић, доц. https://prostor.org.rs/zoran-dimovski/, https://prostor.org.rs/vladimir-milanovic/), изложени су на изложби.
Професорка Љиљана Шуњеварић боравила је у октобру 2025. у Ослу поводом финалног дела пројекта, изложбе WЕ SЕЕ YОU, WE HEAR YOU, WE FEEL YOU. Изложени радови представљају резултат заједничког рада корисника психијатријских услуга и уметника током радионица.
Како сте се укључили у пројекат Mad Balkans и шта вас је лично мотивисало да се бавите темом односа уметности и менталног здравља?
Жак Лакан је у делу Симптом (1876) увео појам синтома као начина на који субјект може да веже своју психотичну структуру у стабилну форму — пример му је Џејмс Џојс, кога анализира као психотичног аутора који је писањем излечио себе. Слично разумевању и тумачењу уметничких дела, Лакан сматра кључним за разумевање менталних стања однос симбола, имагинације и разума, сматрајући да било који вид терапије није медицинско излечење, већ структурна подршка субјекту.
У пројекат Mad Balkans укључила сам се на самом почетку реализације пројекта 2024. године. Моја дугогодишња сарадња са удружењем Простор траје од 2014. године када сам први пут учествовала и радила са корисницима психијатријских услуга у оквиру пројекта Да ли сте ви нормални? . Од тада до данас континуирано учествујем у уметничким радионицама, изложбама, манифестацијама и разним активностима које могу допринети да се особе са менталним потешкоћама осећају боље и прихваћеније.
Удружење Простор је непрофитабилно и вероватно једно од ретких у нашој земљи које има дугогодишњу праксу у раду са особама које имају потешкоће у менталном здрављу, а које кроз различите видове уметничких процеса, помажу таквим особама да се осећају пре свега потребно, прихваћено и корисно. Морам нагласити да је ван-институционална подршка готово неприметна у нашем друштву а лица са оваквим потешкоћама ван болничког лечења су често неприхваћена и јако тешко могу функционисати у свакодневном животу, мада наравно има изузетака. Директан контакт уметника и корисника показало се као добра пракса у самом Удружењу. Започело је све са заједничком изложбом у Дому омладине у Београду 2014. године под називом Да ли сте ви нормални? Тада сам се укључила и упознала са већином корисника а неки од њих и данас долазе на радионице и учествују у разним уметничким догађајима у организацији Простора.
Како видите своју улогу у овом процесу, да ли уметност може бити терапија која оснажује субјекта, попут реконфигурације говором, нпр. психоаналитичким процесом?
Уметничка пракса у раду са корисницима даје изузетно добре резултате јер је уметност у оваквој улози непосредна. У стварању се не постављају високи циљеви већ је кључан процес рада унутар контекста уметности. Прихватање групе и учешћа у групи особа са психичким потешкоћама и нестабилностима, када је фокус уметност, или било која друга активност везана за стваралачки процес, показали су се као изузетно добри методи и то нарочито у форми ликовних радионица. Рањивости и осетљивости који су саставни део свих нас а не само психијатријских корисника, некада је језиком или текстом веома тешко описати. Траума, бол, непријатна осећана, туга, анксиозности, страх…. све су то осећања која би дуго могли да набрајамо или да о њима говоримо, али је увек лакше и много благотворније када се она поделе не само комуникацијом као дијалогом већ кроз непосредан и заједнички стваралачки процес.
Пројекат Mad Balkans се бави сарадњом уметника и корисника психијатријских услуга. Које су биле главне уметничке и етичке дилеме у том процесу?
Као што сам већ рекла, ово није први пројекат сарадње уметника и корисника већ са сигурношћу могу тврдити да је то једна јако добра пракса која је дала своје изузетне резултате протеклих година. Занимљиво је то што се захваљујући удружењу Простор створила једна мала заједница уметника и корисника која се шири и стално укључује нове особе са потешкоћама у менталном здрављу, као и уметнике спремне да се укључе у овакве пројекте комуникације и сарадње, на обострану корист свих.
Када размислим о колегама уметницима који континуирано учествују у раду са корисницима имам утисак да имају једну заједничку особину а то је увек видно повишена емпатија за Другог. Не мислим, нити је нужно да уметничка пракса сваког од нас који смо већ, реализовани уметници треба и мора да има везу са арт-терапијом нити да наши уметнички радови морају да буду везани за теме, наративе или искуства људи са психичким проблемима али је свакако темељан принцип сарадње у стварању уметности повишен ниво емпатије међу људима који стоје један наспрам другог, комуницирају, врше размену осећања и сарађују. Можда ово звучи претенциозно али не постоји други начин да се у оваквим односима остварује бољитак за људе са којима радимо.
Улога уметника у раду са корисницима није у томе да они дешифрују психолошке профиле нити да лече. Њихов је задатак, да као професионални уметници помогну корисницима да се изражавају, да им приближе уметност и да их науче својим искуствима у уметности.
Како сте балансирaли између улоге уметничког ментора и потребе да процес буде терапеутски, а не само естетски? Какву је обуку захтевао овако прилагођен приступ раду?
Сматрам да сам у том погледу била довољно разумљива. Вредност удружења Простор управо се састоји у интердисциплинарности и у перманентној сарадњи професионалних лекара, терапеута, арт-терапеута, уметника и других лица која могу дати свој заједнички допринос побољшању услова живота особа са психолошким проблемима.
Да ли сте приметили промену у начину на који учесници — корисници психијатријских услуга — доживљавају себе кроз уметнички рад?
Опасности метафоризовања болести присутна је у друштву од памтивека и склоност ка осуди болесних и кривица коју оболелi носе везује се за заслужену казну због грешних дела или мисли. Сузан Сонтaг пише о нашим напорима да схватимо радикално или апсолутно зло, сводећи га на потрагу за прикладним метафорама. Да ли мислите да уметност може помоћи да се ментални поремећаји ослободе стигматизујућих метафора и стереотипа?
Стигматизација је неодвојиви део времена у коме живимо. Не мислим да је од памтивека па све до нама неизвесне будућности људски ум способан да савлада сва ограничења за разумевање другог и другачијег од очекиваног, нормализованог просека које одређена епоха уочава, на свој начин разумева и увек стандардизује. Овде мислим на сва прошла времена у историји човечанства у којима су велики мислиоци попут Емила Сиорана, Гистава Флобера, Фјодора Достојевског и других сматрани за чудаке и неприлагођене личности и били стигматизовани унутар својих заједница у којима су живели. Испоставило се, чак изненађујуће брзо, да су њихова дела пресудно утицала на развој и историју књижевности и уметности.
Како визуелна уметност може да комуницира искуство које се тешко изражава речима — без да га патетично или сензационално приказује?
Не постоји патетика или сензација у околностима када човек осећа душевну бол. Чести су примери из историје сликарства попут Жан Дибифеа као родоначелника арт брут-а или сирове уметности, који се везују за стваралаштво маргинализованих аутора и уметника ван академског уметничког света. Дибифеа је фасцинирала искреност, директност и неспутаност у сликама и цртежима који су стварали душевни болесници, затвореници и друштвено маргинализовани појединци. Он је говорио да је њихово стваралаштво боље од ,,извештачене академске уметности”. Нама је данас близак и познат његов уметнички концепт у коме уметност не мора бити лепа да би била вредна и остваривала своју улогу.
На који начин кроз ваш рад покушавате да преиспитате однос између нормалног и лудог, здравог и болесног?
У свом раду се не бавим овим темама изузев посредно, али те везе произилазе из сублимног и сажимајућег карактера уметности у коју је увек могуће учитавати битне егзистенцијалне, мисаоне или психолошке садржаје. Мој рад се не тиче тема којима се бавим на радионицама Простора и сматрам да је баш из те позиције специфичних личних интересовања моја улога у заједничком истраживању са психијатријским корисницима занимљивија па и сврсисходнија. Ни они нису уметници и не стварају уметност како то уметници иначе чине. У том смислу, суочени смо са једнаким изазовима у раду.
Пројекат Mad Balkans окупио је уметнике, терапеуте и кориснике из више земаља Балкана. Да ли сте приметили разлике у културном односу према менталном здрављу и уметности у тим срединама?
У принципу нас на Балкану везују исти културни модели. Они су засновани најчешће и на првом месту на породици као ослонцу друштва. Многи проблеми потичу из породице али се уз породицу и решавају. Наравно, не умањујем значај и позицију породице у другим европским културама, али сматрам да је тај модел на Балкану веома специфичан. Такође, учесници у пројекту су са истог говорног подручја и веома сличног менталитета. То су сада државе које су некада биле републике у јединственој Југославији. Неки модели односа према менталном здрављу су у принципу исти и везани су махом за институционалне проблеме или веома често нерегулисано законодавство које прописују нове балканске државе. Што се тиче решавања економског статуса и егзистенцијалних проблема у Хрватској имамо леп пример дома Турнић у Рјеци који је развио програм заједничког становања за особе са менталним потешкоћама. То је леп пример, јер није реч о болници, већ о стамбеним јединицама, некој врсти домова за кориснике, где они имају лекарски надзор а не налазе се у класичном и често веома депримирајућем болничком смештају. То је, дакле, веома квалитетно, природно и уобичајно окружење.
Шта сте ви лично научили из рада са корисницима и колегама на пројекту — да ли је овај процес променио ваш уметнички приступ?
Вишегодишња сарадња са корисницима и Удружењем Простор, наравно да имају утицаја на мој лични развој и боље разумевање маргиналних, изузетно осетљивих, дубоко интровертних и хиперсезибилних особа. Можда звучи претенциозно али је лепше када упознате фине и танане нијансе људске природе које упркос глобалном дехуманизованом поретку и даље постоје. Наравно да свако искуство утиче на уметникову праксу, можда се директни утицаји не препознају у мом раду на први поглед, али ја мислим да их је могуће открити. Моји увиди у питања колективитета и анонимности у масовним жанровским сценама мојих слика имају дубоко социјални и егзистенцијални наратив у коме је питање психологије и питања заједништва маса увек нужно везано за психолошке аспекте колектива и појединца у њему.
На завршној изложби We See You, We Hear You, We Feel You у Ослу, радови су представљени као заједнички уметничко-терапијски израз. Посебан значај имао је тренутак сусрета уметности и публике, као и интерпретација наслова изложбе: видимо, чујемо и осећамо оне који су често невидљиви.
У Ослу, на факултету Осло мет је представљен целокупан пројекат Луди Балкан и састоји се из неколико медијских целина. Колеге из Дома Турнић из Ријеке су припремиле представу у којој су корисници глумци. Они су су допутовали у Осло и то је за њих био велики подухват. Изместили су се из свог уобичајног окружења а то наравно подразумева огромну храброст за колеге из Дома Турнић који су им били подршка у путу и бринули о њима током боравка у Норвешкој. Њихова представа је била сјајна и студенти и публика су одушевљени њиховим наступом. Удружење Таван из Сарајева је представило Књигу корисника, а ми из Београда, Удружење Простор, приредили смо изложбу уметничких радова који су настали на бројним радионицама у току протекле две године. Целокупан пројекат, па и његов назив, су облик инклузије и модел приближавања осетљивих група широј заједници. Нарочит је значај то што се пројекат представио на значајном норвешком универзитету дакле пре свега студентима, младим људима као будућим менторима за развој оваквих пракси у будућности.
На који начин би уметничке институције могле трајно да укључе овакве праксе — да то не остане само део пројекта, већ и део образовања и културе бриге?
Свакако треба радити и развијати осетљивост и свест о прихватању људи са потешкоћама менталног здравља. Неопходно је стално едуковати друштва да пре свега препознају особе са потешкоћама а онда и да разумеју њихову немоћ. Ми смо научени да када видимо особу у инвалидским колицима или са неким помагалом инстиктивно притрчимо у помоћ, јер уз помоћ чула вида и развијене емпатије већина нас је природно спремна да помогне. Не захтева се од човека који нема ногу да трчи. Тако је исто и са особама које имају психичке потешкоће, они не могу да раде бројне ствари које се нама подразумевају, а често већина нас то не види или не осећа. Можда је претенциозно да кажем да не осећа, али је наша обавеза да негујемо и развијамо своја осећања за другог и другачијег од нас. Инклузија је добар пример и може много да допринесе у оснаживању људи са психичким тегобама на много начина па и уз помоћ уметности. Мислим да би било добро развијати интердисциплинарне студије на факултетима које би изучавале више области попут медицине и уметности или психологије и уметности.
Како видите будућност односа између уметности и менталног здравља у Србији?
Увек верујем да ће бити боље. У многим нашим болницама постоје програми арт терапије. Такође и многе моје колеге уметници учествују у разним пројектима за оснаживање осетљивих група. Уметност и уметници много тага могу да допринесу и верујем да хоће.
На који начин друштво може да препозна и оснажи индивидуални израз кроз уметност, уместо да патологизује различитост?
Ми смо друштво, а друштво није неко тамо други. Када будемо мислили на такав начин и када не будемо правили кластере и поделе тад ће и индивидуални израз кроз уметност имати обезбеђену припадност заједници без обзира на индивидуалне, професионалне или социјалне различитости.
