Close
Да ли шапућемо када говоримо о тишини?
Прва асоцијација на тишину ми је део филма о Густаву Малеру, непосредно пре него што ће велики композитор реализовати да бука која му смета не долази споља већ изнутра. У делу Кена Расела, Малер и његова супруга Алма 1906. године одлазе у летњу резиденцију на обали Вортерског језера у Аустрији. Малер пролази кроз агонију радећи на Симфонији бр. 8, док Алма покушава на све начине да му помогне утишавајући пасторалне звуке природе и њених становника. Прво вади старомодни, дрвени пано са ручком налик на контролни панел са џојстиком који, када повуче, звукови у филму нагло престају, што сугерише да Алма има контролу над прекидачима за спољашње звуке.
Посета другог композитора, Џона Кејџа, анехогеној комори на Харварду током 1950-их резултирала је радикалним закључком и још радикалнијим делом: апсолутна тишина, у смислу потпуног одсуства звука, не постоји чак ни у природи у целини. Нешто увек производи звук, било да су то биолошки процеси, кретање ваздуха, сеизмичке активности или шумови на микроскопском нивоу.
4’33”
Асоцијативни низови о тишини и тиховању могу се кретати у недоглед — од генерисаних реклама за медитацију, јогу, здрав живот и боравак у природи обојеној лејнз флeровима до веома интимних, често неповезаних слика са или без звука. Тишина је у почетку успорено време, сусрет са собом, смрћу и Богом. Ведско тумачење тишине изједначава се са компликованим процесима крoћења наших чула и ума. Алегоријска композиција јахача (духовне душе) који вуче дизгине (ума) не би ли савладао пет необузданих коња (чула) веома је бучна и далека од мистичне представе Буде у стању нирване. Готово све религије у молитви и заветима садрже тишину. Ауратичност и узвишеност уметничких дела, сакралних и профаних, потврђује се њеним присуством.
Концепт музеја, а самим тим и осталих излагачких простора, поред осталог је замишљен и развијен секуларизацијом религијских концепата и литургијских радњи. Тишина је, у том контексту, пажљиво конструисан и културно условљен феномен који директно евоцира атмосферу сакралних простора.
Савремена уметност је бучна у својим захтевима за тишином.
После велике ретроспективне изложбе Марине Абрамовић Уметник је присутан у МОМИ 2010. године и каснијег истоименог документарног филма Метјуа Ејкерса, монументалне уметничке пројекте са темом тишине реализовали су, у различитим медијима, и уметници Павел Алтамер — Тишина, Калисолајте Ухила — Жива земља, Кирил Петренко и Берлинска филхармонија — 4’33”, Чихару Шиота — У тишини, Катарина Барбијери — Гнездо тишине, Сузан Филипс — звучне инсталације… У галерији Пејс у Женеви 2021. године кроз дела пет уметника тишина је још једном повезана са апстракцијом, а у Берлину је сецириран феномен тишине од стране 16 уметника и једног уметничко-активистичког колектива који стоји иза изјаве:
„У свом раду предлажемо алтернативни приступ. Напротив, ако размишљамо утопијски – ако сви почнемо да се мењамо – хаос сам почиње да слаби. Мора да се одвоји да бисмо могли да чујемо сопствене звуке, сопствену поруку. Хаос учи да слуша. А тада и ми имамо шансу да учимо, да чујемо. Да чујемо једни друге.”
Евентуални семантички мост између речи milczenie (тишина на пољском) и мишљења постоји само на појмовном нивоу: тишина/ћутање може бити контекст за размишљање, па се у књижевном или филозофском дискурсу тишина често доживљава као знак унутрашњег менталног процеса или рефлексије. У језику, такве промене су обично метафоричке, а не директно етимолошке — на пример, значење ћутања може добити одредницу размишљања, али то нису лексичка повезивања већ секундарне, дискурзивне интерпретације.
Идеје тишине, празнине и редукције скицирају нове рецепте за гледање, слушање итд. који или промовишу непосредније, сензуланије искуство уметности или нас суочавају са уметничким делом на свеснији, концептуални начин.
Цела поставка темељи се на успостављању односа и сусрета између уметника, дела и публике, где уметничко дело позива на дијалог и заједничко бивање у друштвеном простору. Тишина, иако може деловати као одсуство комуникације, у овом контексту може бити схваћена као облик међуљудске релације и простора за рефлексију и сусрет унутар уметничког искуства. Опаcно се приближивши Буриоовој теорији, у оквиру које је тишина празан простор — интерстицијум у људским odnosима, који дозвољава другачији облик сусрета и интерсубјективности — остаје једино да вам пожелимо добродошлицу у један засебан свет који нас све посматра и тестира.
Мариуш Косиба (1981, Пољска) дипломирао је на Академији ликовних уметности у Вроцлаву, на Одсеку за вајарство, у класи професора Леона Подсјадла 2006. године.
Године 2007. почиње да ради на Академији ликовних уметности у Вроцлаву као асистент у дипломском атељеу бр. 5, који води професор Јануш Кухарски.
Године 2012. започиње студије филозофије и теологије на Доминиканској школи филозофије и теологије у Кракову.
Докторирао је 2018. године на Факултету сликарства и вајарства при Академији уметности и дизајна у Вроцлаву, са дисертацијом под називом „Идентитет уметничког дела“.
