Close
Интервју са проф. ФЛУ и ФДУ Мишком Павловићем водила Јелена Младеновић, кустоскиња ФЛУ, током новембра 2025. године
Током октобра и новембра представили сте своја вишегодишња полиморфна, полисемична ликовна истраживања изложбама Бекство из раја који то више није у Салону музеја града Београда и Урбицид-затирање духа града у Продајној галерији Београд.
Приметила сам да је галеријска пракса међу професорима ФЛУ у последње време усмерена на готово, истовремено излагање у више простора (Гордан Николић, Димитрије Пецић) или мењање поставке са циљем презентације што више радова (Здравко Јоксимовић) Како ви то тумачите као уметник, али и као уредник/кустос изложби?
Синхроно излагати у више простора има смисла ако се радови тематски или ликовно не подударају, ако говоре о различитим стварима или бар различитим ликовним језиком. Испрва није било предвиђена „дупла експозиција“ јер је простор Салона музеја града већ довољно импозантан сам по себи. Продајна галерија има интиму погодну за мањи опус радова. Но, испоставило се да су оба моја предлога за излагање прошла за ову сезону и да се у оквиру програмских шема ове две институције непосредно временски прате у континуитету. Срећна околност је што су комплементарне, јер прва говори о девастацији природног, а друга о деструкцији градског околиша. И то из мање више истих разлога. Ипак, изложба „Бекство из раја који то више није“ у Салону јесте далеко обимнији циклус. Било је изложено више од сто слика од вероватно 150 насталих у протеклих неколико година (бар 30так су остале ван земље у Паризу и Берлину). У Продајној галерији није иста ствар, врло су хетерогени и рукописи и прикази на тему града. Настајали су у периодима предаха између монолитнијих циклуса. Једни су у духу поп арта, други имају призвук експресионизма, кубистичко-колажног поступка и не може се рећи да имају заједнички стилски именитељ осим теме која их обједињује.
У Бекству из раја који то више није сажели сте 2 велике теолошко-филозофско-књижевне идеје Изгон и Потрагу а завршили бекством из раја. Да ли је ескапизам могућ данас ?
Ескапизам јесте нешто што уметност (не само ликовна) садржи заправо у свом поступку: премештање, путовање, транспоновање ( па што да не и – бекство !) из физичког у духовни или ментални простор.
Уметници имају ту срећу ( за разлику од других) што увек могу да се изместе у други свет, њихов свет креације и тишине стварања. Танка је опна која дели тај реклузивни универзум од спољашњости и свакодневнице, али ипак заштита је довољна. Да бих вам објаснио како то функционише рећи ћу вам и то да сви уметници ( баш сви који раде и дишу за свој позив) нису скроз „ у винкл“. Осетљиви, неки и преосетљиви, пуни беса због неправди, стрепњи, као живи одрани они се понашају попут антене које приземљују ехо духа времена на планети и, што више делују нормално, то су њихове унутрашње борбе жешће…укратко, ми стварањем уравнотежујемо прво себе и помало – лечимо ! Неретко наша дела су весници наде или резултат борбе против очаја, бесмисла , грамзивог и поквареног невидљивог лица моћника, свуда присутног кроз систем, кроз његове персонификације и процесе.
Међутим тај лични покушај уравнотежавања, враћање смисла има последице и по околину. Ако је стваралачки поступак искрен и јасан, уметничко дело – артефакт има исти или сличан ефекат на посматрача.
И долазимо до чудне једначине: уметник се измешта из физичког у духовни простор током рада, да би последично његово дело пренело и самог посматрача у тај исти духовни простор. Наслућујете суштину улоге уметности и културе генерално у друштву : уметност нам је потребна, не као екскулузивитет који долази када су све остале базичне потребе задовољене, већ да би човек упијајући је „спрао токсине“ из околног света, духовно се умио и пресвукао, и тако лакше прегурао свакодневницу. Као доказ томе, наишао сам недавно на објаву једног налога на Инстаграму (psychologycortex) где студије показују да људи који имају додира са уметношћу на редовном нивоу (сваког месеца) мање обољевају и имају дужи животни век. Уметност чини наш унутрашњи свет будним.
Ипак, без обзира што у наслову изложбе стоји реч „бекство“, овде се не бих реферисао на ескапизам већ пре на егзорцизам ( пре свега негативних сентимената).
Где је сигурно место за вас, а где за нас?
Из претходног одговора се може видети где је сигурно место – оно нигде физички не постоји, ми га носимо у себи и уметници и они који су њени поклоници. То не важи за свакога, јер што рече зен мајстор : « Покажите људима месец, већина ће гледати прст ».
Ако претпоставимо да је цивилизација 3. миленијума постала простор раја који то више није, какву улогу има уметност/изложба сем репетативног сведочења о том паду?
Суве баште, сиви предели, капије и градови нису само уништени ратовима, корупцијом и похлепом, већ и поретком у којем је прогрес маска јаче контроле. Сем комодификације парадокса савременог напретка и емпатије због нестанка хуманистичке основе цивилизације да ли ваше сликарство носи и структурално промишљање будућности слике света и слике и на који начин?
Иако су хумаистичке основе света давно заборављене јер је и уметност подложна монетизацији, јер и сама уметност постаје вредност којом се може у водама великог новца лако манипулисати, то још увек не значи да од бављења уметношћу треба одустати. Такође моји радови не настају као « слике са тезом ». Настају прво као врло интуитивна игра, као предосећај да је нешто могуће (ефекат « шта ако урадимо ово… »). Та интуиција је повезана са друга два « И » имагинацијом и инвенцијом, способностима да се нешто замисли и изнађе адекватан начин реализације. Искреност у раду и јесте за мене да се поступак (или метод уметничке праксе) полако као седимент једне мисли који настаје временом и радом постепено « освести ». Још боље ако се у том уметничком истраживању назире један актуелан ствав, позиција која вуче своје корене и има упориште у ономе што нас окружује. Ипак, морам да признам да ми је та врста освешћивања дошла за ову изложбу као коментар мени блиских особа на прве радове које су видели у настајању. Обојица су (и мој брат и друг из детињства) познајући ме и делећи огромно визуелно наслеђе које смо упијали од најраније младости, имали исто запажање. « Радиш нешто инспирисан «Сталкером », зар не ?» Без обзира што смо сви гледали Тарковског 80тих година који се циклично понављао у Кинотеци, мени је та асоцијација биле необична. Одгледао сам поново да бих схватио о чему говоре и наишао на исти мизансен који се материјализовао на платнима. У том дистопијском пејзажу радило се између осталог о “Зони”, месту где се остварују све жеље. Подсвест је радила за мене, извлачила је баш оно чему сам интуитивно тежио .А не ваше питање да ли моје сликарство носи структурално промишљање будућности слике света и саме слике, чини ми се да је боље да о томе говоре историчари уметности. Свака професија има своју функцију. Уметнику не мора до краја да буде јасно где иде. Он пре наслућује и више поставља питања него што нуди одговоре и у томе је његова искреност, лепота поетског ( или профетског) израза.
Да ли је то мишљење интензивирано или ублажено интерактивним сегментима?
Ако мислите на улогу публике која је на изложби имала прилике да учествује у слагању и размештању полиптиха, и то је заправо проистекло из игре. Стицајем околности имао сам тридесетак мањих формата на којима сам зажелео да направим изоловани детаљ пејзажа- неколико трагова воде и оскудно растиње око њих. Ређајући тај полиптих од 18 и други од 12 комада, поставио сам их насумице. Било је освежавајуће гледати испретурани редослед ове велике слагалице. Поглед је тада трагао за смислом, тражећи да успостави коначну слику руководећи се логиком целине и тако се задржавао дуже на ликовним феноменима, а не само на призору. Тако је пала одлука да се публика укључи у разврставање и слагање puzzle-а. Могу да посведочим да је то имало позитивне реакције и деце и публике. Призор пејзажа у дисконтинуитету и деконструкцији, па то би се у некој мери тумачило као да враћате смисао самом крајолику, ма колико суморан изгледао, зар не? Сличан поступак преслагања је примењен у триптиху “Moving mountains”, где је публика била заправо позвана да буквално помера призор планина на платнима са три различита положаја који су се савршено уклапали како год их поставили.
Потрага за изгубљеним рајем често се препознаје као унутрашње путовање кроз губитак, кривицу и искупљење, а бекство?
Прво да разјаснимо шта се овде подразумева под појмом “раја”. Рај доживљавам пре као стање свести и потребу да се усклади однос са околином, другим бићима и/или људском врстом. Здрав суживот у коме емпатија и брига имају кључно место. Слика на изложби са мотивом јапанског моста у парку Клода Монеа у Живернију је био за мене та метафора за уметнички рај. Његова башта је место идеално и за живот и за стварање. Када гледате сваку алеју прекрасног цвећа, па оно језерце са локвањима, не можете а да се не запитате колико је времена уложено да би се то постигло. А онда када видите и позамашан опус Монеов, настао на основу тих мотива, додатно се замислите над читавим подухватом који јесте лични рај али и део светске културне баштине. Много малих личних рајева, чини планету далеко бољим местом за жвот. Е сад, замислите да то одједном нестане: небригом, ратовима, сушом, климатским променама итд. Моја стрепња долази управо од тога. Одатле можда потреба да се “истера” тај страх . Али када сам довршавао композицију, суморност окер, сивих и црних ми није деловала утешно. Слика је тражила ослобађајући “пунктум”. Он се наместио сам од себе: једно вече сам са сином гледао “ Црвени балон”, оскаровски филм Албера Ламориса који говори о дружењу дечака и црвеног балона. Поетична краткометражна ода пријатељству и емпатији, али се ту истовремено апострофира грамзивост, осионост и агресивност. Крај је тужан и леп истовремено: мангупи буше дечаков црвени балон, али се зато сви други балони из Париза отимају својим господарима из руку, долазе до малог Паскала и носе га у небо. Одатле и код мене црвени балон на слици по којој је дат назив изложбе. Тај назив можда најбоље синтетизује три циклуса који су у Салону представљени : Gates(Kapije), Grayscapes (Предели сивила) и Dry Giverny (Суви Живерни). У свим циклусима тема је зато не сама природа, већ тежња ка бољем свету.
У контексту урбицида, да ли је могуће поново замислити град као заштићени простор и простор заједништва (протести у целом свету), или су његове рушевине постале нови, неизбежни пејзаж нашег времена?
Град пре свега јесте место где се остварује највећи политички и економски импакт на становништво. То јесте заштићени простор, али од оне врсте какав је и сточни обор (то се поготову лепо види код нас у центру града испред Скупштине). У великим градовима се нарочито осећа, мегалополиси привлаче популацију, али је и спутавају. Зато се и чује често констатација за неки добро уређени, а невелики хабитуси „по мери човека“. Изложба „Урбицид-затирање духа града“ је нехомогеног рукописа, слике су настајале у предаху између дужих серија. Неки радови са лего коцкицама су последица игре са сином. Док је он још био мали правили смо Лего градове. А пошто су наше конструкције биле врло занимљиве , ја сам их фотографисао и касније наставио да их обрађујем у Фотошопу и илустратору. Дакле опет игра. Међутим тема није сам град, као што тема у претходној изложби није само природа. Тема је последица коју има „лего градња“, та охола спрдња са урбанизмом, отимање државне земље и њена приватизација, затирање бомбама градова попут Алепа под заштитом UNESCO-а итд. Град је одраз цивилизације, и ако хоћете да уништите цивилизацију, сравните градове. Тако је било од Месопотамије преко Картагине до данас. Или дајте одрешене руке инвеститорском урбанизму, ефекат је сличан.
Да ли уметност има моћ да пружи отпор или је и сама део система који учествује у производњи садржаја, референци и значења?
Уметност не мења свет, али пружа утеху и поставља питања. И увек је део система или постаје део система, чак и ако је субверзивна. Систем је такав да кад тад успева да интегрише све, да инкорпорира сваку герилску, побуњеничку мисао или став. Али то нема везе, она првобитна мисија уметности је важна – да нас „духовно умије“.
Иконологија обе изложбе везана је за наративне дистопијске конструкте пејзажа. Нећу сада улазити у проблематику и феномене вашег кохерентног тематског истраживања у оквиру различитих медија, али ме занима различит ликовни приступ, сада помало контрадикторан када су оба мета простора пејзажа у питању. Бекство су готово ахроматски, сиви тонови зен башта уз минималне колористичке акценте док поједина дела Урбицида изгледају сликарски сочна, нека су плошна као да их је радио неко други?
То је већ одговорено у једном од претходних питања. Али када смо већ код кохерентности, приметићете да није редак случај да уметничка пракса бележи такве “недоследности” (Кунс или Херст на пример, од концептуалних уметника пробратише се у сликаре, Кипенбергер, Пикабија су такође варирали у рукопису, да не говоримо о Пикасу). Оно што људи доживљавају као скоковитост или хировитост, ја видим као предност необуздане маште и ликовне знатижеље. Приметили сте да су слике са мотивима природе сиве, док су оне са градским или псеудо-градским призорима живих боја. То је с разлогом. Град, а посебно наш главни град већ неко време доживљавам као полигон за осиони деспотски карневал, гламур Дубаија је естетика којој се челници приклањају, шупље, неуко и неодрживо и, како се испоставило пре годину – дана – прилично опасно. Речју- бесмислени циркус.
Многи уметници се жале на осећај узалудности промоције, тј излагања, који се посебно интензивира након завршетка изложбе. Без обзира да се изложба реализовала у новом простору,са новом стручном екипом која учествује у реализацији, другачијом, новом публиком, упркос медијској покривености, стручним и осталим хвалоспевима (у недостатку ликовне критике) продаје дела… и даље им остаје тај осећај “останка/тапкања у месту” иако су као и ви “померили планине” не би ли се изложба реализовала. Како се ви осећате после ова 2 подвига? Да ли као “избушени балон” или постоји нешто што вас мотивише да поново ускочите у тај ковитлац и шта је то?
Како се уметник осећа после свих напора које улаже да би направио изложбу (инвестира у материјал, натеже платна, препарира их, слика, урамљује, фотографише, разговара са куратором или писцем текста, пакује, транспортује, шаље инфо у медије, шаље позивнице и поставља на мреже, даје интервјуе, организује отварање, води кроз изложбу, ради на промоцији исте итд) , да ли је довољно компензован за свој рад?
У мом случају сам научио да временом примам са захваланошћу оно што ми доноси дан. То је врста менталне вежбе и спремности да се носите са свим потенцијалним препрекама и изазовима, који овај позив па и живот могу да носе. Наравно да после сваког напора, долази период исцеђености и помало апатије, еуфорија не може вечно да траје, тако је чини ми се у сваком послу, и уметнички рад тога није поштеђен. У ствари ако поставимо два питања који се непосредно везују за смисао овог позива , прво би било шта разликује доброг од лошег уметника, а друго који је уметник успешан? На прво одговор је да добар уметник има пуно лоших радова, док лош нема ни један добар. Истовремено, из личне визуре сагледавам све оне уметнике који истрајавају у свом раду без обзира на тешкоће са којима се суочавају и то треба поштовати и њих доживљавам као успешне, без обзира да ли су овенчани наком славом или нису. Значајни би опет били они уметници, чији рад (креативни, интелектуални или педагошки) утиче на поколења . Обликујте или промените судбину, перцепцију живота макар једне особе, већ имате заоставштину. У преклопу ова три питања се налази и одговор на смисао уметничке мисије. Дакле осећај да се тапка у месту може бити јако субјективан доживљај и на дуг стазе нема ама баш никакав значај, јер су успони и падови део еволутивног процеса, а незадовољство овде има кључну улогу да вас или тера даље или вас пушта да се предате. Таквим начелом се руководим и по питању вредновања студентског рада. Таленат не оцењујем, то је нешто што се носи као лични пртљаг. Али, труд и помак, као и еволутивни пут је видљив и мерљив. Тако да је и оцена заправо само мерење „пролазног времена“, што у маратону који се зове уметнички живот нема важности, биланс се прави на крају.
И за крај питање о репетицији. Поминали сте да би сте огољену архитектонску конструкцију после разарања у Алепу урадили 27 пута по угледу на Руанску катедрали Клод Монеа. Зашто је репетиција константа у вашем раду? Да ли су репетиција и циклуси слика форма медитације ? Дисциплине ? Или је репетиција креативна форма тишине? (Понављање означава истрајност и верност одабраном животном путу упркос привидној немогућности да се било куда стигне. То је, дакле, одговор на тишину–у овом случају, на тишину универзума који не реагује.)
Репетиција није константна, али се дешава да неки мотив поновим два или три пута. Варијанте једне слике су тежња да се проблем истражи на више начина. Клод Моне је Руанску катедралу сликао из сасвим других разлога- изјутра, током дана и увече када светло варира, а варира и из месеца у месец и из сезоне у сезону. Ако бих мотив скелета зграде у Алепу поновио толико пута то је зато што је број алузија на Монеову серију, с једне стране као омаж њему, с друге јер је и Руанска катедрала и Монеов опус део светске културне баштине која није страдала ни у једном рату. Према својој културној заоставштини западњаци се односе са далеко већим обзиром него према другим цивилизацијама. Рушевина у 27 примерака- то је апострофирање у 27 варијанти затирања незападњачке « другости ».
